U kvartovski kafić je došla nova konobarica koja je prelepa, uvek sređena i nasmejana, pomalo tajanstvena, ali uvek spremna na zajebanciju. Radno vreme joj je do ponoći i svake večeri istim busom putuje do svog dela grada. Jedne večeri, pred nevreme, devojka i ja smo išli u njen deo, na breg gledati munje. Ja sam ju pre kiše otpratio kući i zakasnio na svoj bus. U džepu dinari za bus kartu, dve cigare i poruka od druga na mobitelu da ne može nigde po ovakvom nevremenu. Stojim sam na stanici koja propušta, mokar, ozebao i staje bus. Izlazi ta ista konobarica i ja joj ispričam sve ukratko, nazove ona taxi kad idući slobodan za sat i pol. Odemo kod nje u tako topao i mirisan stan po vanili. Dala mi je drugu robu, napravila neki bučkuriš od hrane i dala mi 15 eura za taxi. Tu večer me ni sam bog nije mogao spasiti, a ona je. Ispratila me vanka, rekla je da joj pare nikada ne moram vratiti i da se dobro dobrima vraća. Eto zakleo sam se da će ta devojka uvek da ima osmeh na licu.
0 komentari