U osnovnoj školi bila sam žrtva vršnjačkog nasilja, svi su me zezali, najviše zbog materijalnog stanja, pa i zbog toga što je moja majka pobegla sa drugim čovekom i ostavila nas decu. Imala sam jako teško detinjstvo, gledala kako mi član porodice gine pred očima, oca kako se opija. Moje roditelje nikad nije bilo briga za mene. I danas je tako.
Kad se setim svog odrastanja, ništa lepo, od tolikih trauma, postala sam preosetljiva, zaboli kad se setim, zaplačem… Ali, dala sam sebi obećanje, kada budem imala svoju decu, neću dozvoliti da i oni prodju tako. Boriću se svom snagom da imaju normalan život, i da nikada ne osete takvu bol. A pre svega, da imaju normalnu porodicu, koju ja nikada nisam imala.
0 komentari