Najbolja drugarica mi je u prometnoj nesreći ostala potpuno paralisana. Otpočetka traži da se samo ja brinem o njoj. Ja joj mjenjam pelene, presvlačim je, kupam, hranim, vodim u šetnju u kolicima… Nijednom nije dozvolila da iko to uradi osim mene. Preselila sam se kod nje i njene porodice i oni me uzdržavaju. Volim je i radim to za nju već godinu i pol. Ipak mi smeta što sam izgubila svoj život.
Morala sam prestati raditi, dečka viđam 2, 3 puta mjesečno, ne izlazim, ne družim se, ne napredujem. Jer moram uz nju biti 24 h. Postajem potpuno depresivna, a kada god započnem na temu da me može i neko drugi ponekad odmijeniti, ona počne plakati i tako me nagovori da to idalje radim samo ja. Ne znam šta dalje…
0 komentari