Dečko i ja se povremeno isplačemo zajedno. Ja nisam tipično osetljivo žensko, tata me je vaspitao po vojničkom principu, a i za njega biste rekli da je hladan kada biste ga upoznali. Međutim, nekad dok ležimo, jednostavno, zaplačemo… Kad ja počnem, počne i on i obrnuto. Možda zbog toga što živimo u različitim gradovima i viđamo se jednom nedeljno, ali jednostavno, slabi smo na suze ovog drugog. Nema boljeg osećaja… Onaj najjači zagrljaj dok se sve dešava, poljupci… I kad se sve to završi, mnogo nam je lakše, nastavimo kao da se ništa nije desilo. Volim ga puno i mislim da ni pred jednom drugom osobom ne bih zaplakala. On je moje sve.
0 komentari