Muvao sam koleginicu sa faxa. Zvao na kafu odbijala me, zvao na druženje sa društvom nekim (da nije ono 1 na 1), odbijala. Hrabrili me drugari da budem uporan i jedan dan na hodniku faxa (koji mislim da nikad nije bio puniji ali ja sam samo nju video) ja je zaustavim i kažem “e slušaj, ja ću nešto da uradim a ti mi posle zvizni šamar ako treba”.
I pre no što sam ja išta uradio zvizne ona meni šamar i kaže “izvini, čisto preventivno da ti ne padne nešto na pamet”. Mislim da su svi u hodniku gledali u nas. Viđam je stalno i smeška mi se svaki put kad se sretnemo i to je neki vragolasto pozitivan osmeh. Mislim da će moj blam na kraju upaliti.
0 komentari