Idem pre neki dan do drugarice, šetam da “izluftiram glavu”, sva nikakva. Raskinula s momkom pa sam ske*ana. Stižem do njenog kraja i vidim scenu: Čovek skuplja plastične flaše iz kontejnera, savija ih i ubacuje u prikolicu. Ide mu sa tranzistora neka pesma i on uz nju pevuši, sav nasmejan. Onda skontam, ja sam pokunjena zbog jednog idiota, a ovaj lik skuplja smeće po kiši i u stanju je da peva pravo iz srca. Ta mi je scena pomogla da shvatim koliko sam nezahvalna na svemu što imam u životu i posle toga sam se malo “trgla” i promenila ugao gledanja.
0 komentari