Nekada sam putovao po celom velikom gradu i okolini u prepunim autobusima u školu, na trening, do centra… Svuda. Bio je to težak, ali i uspešan period.. Trčao iz škole direktno na trening u autobus koji je toliko pun da ni torbu nisam imao gde da smestim tih 40ak minuta. U svim vremenskim prilikama.. E onda je sa 18 usledio moj san – auto. I to dobar.
Posle i posao, pa sad sa 22 vozim već ozbiljan automobil, pun opreme i svega… Naravno, grabim napred, pravim lovu (uz porodicu koja mi pomaže), planiram nešto još skuplje, ekskluzivnije. Ali mi se jednom u nekoliko meseci desi da uđem u bus, i sve se mi se vrati. I ta torba i sneg i bljuzgavica… Za tih par stanica shvatim koliko sam zapravo napredovao i da bi trebalo da malo usporim..
0 komentari