Sinoć sam, nakon dugo vremena, otišao do njene kuće. Auto sam parkirao malo dalje, i onda pešaka do njene kuće. Seo sam na put i promatrao prozor njene sobe. Svetlo je gorelo, bila je budna, 2 sata posle ponoći, prozor otvoren, čula se lagana muzika. Setio sam se svega. Koliko sam puta bio tu, koliko je puta tom sobom odzvanjao naš smeh, naši poljupci, obećanja.
Setio sam se prstena na njenoj ruci, njenog da, i našeg venčanja. Setio sam se noći kada sam je prvi put imao, prvi. Straha i uzbuđenja u njenim očima, osmeha, dodira, sreće… A onda sam se setio i trenutka kada je moja ruka poletela ka njenom licu, mojih ruku kako je odguruju, sebe kako joj govorim najgore reči, pa nje sklupčane na krevetu, plača i jecaja, noći kada se pakovala, trenutka kada je otišla.
Sve se vraćalo tako brzo. Poželeo sam da odem, pozvonim, da kleknem i molim da mi oprosti, ali onda sam se setio da je na njenoj ruci sada prsten drugog čoveka, pa sam samo otišao. Neka bude sretna, zaslužuje.
0 komentari